Priča o tome kako mi je put u Pariz promenio pogled na život i o lekciji za ceo život.
Neretko se vraćam na moje putešestvije po Belgiji. Ko me zna, zna da sam tako Italija tip osobe: isfenirana kosa, šarene haljine, fredo espresso, uličice, knjige, smisao, predivni kafići, sveže cveće… Ko bi onda rekao da će Belgija biti moj put, istinski put, ka transformaciji sopstva i da ću joj se uvek vraćati? I kakve sve to veze ima sa Parizom.
Maleni grad u Belgiji u kojem sam boravila, a koji se graniči sa Francuskom, udaljen je samo dva sata vožnje od Pariza. Kada sam dobila predlog da skoknemo tamo bilo je jedno sigurno „ajmo“.
Sva ona maštanja o velikom gradu, serije, filmovi… Hej, skoknuti do Pariza.
Večiti romantik.
U tom gradu se desila meni jedna lična, neprijatna situacija. Kako je vreme odmicalo bivala je još veća nego što jeste u svojoj srži, zato što sam je hranila (ne)realnim mogućim ishodima.
Skrenula sam u malu uličicu, jedan deka je slikao, cela ta ulica imala je taj, žargonski rečeno, vajb: slobode, kafića, kafe, svežeg cveća i smisla.
Rekoh sebi: „Ma šta god da se desi, ja sam u Parizu. Čoveče u Parizu sam!“
I provedoh dva magična dana. Dana puna slobode i smisla.
Ni ne sluteći da će mi takva postavka nervnog sistema služiti u milion situacija kasnije. Da će mi postati jedna od važnijih životnih lekcija.
Ne mogu da kažem da je ta moja odluka, bila faktor koji je razrešio situaciju (mada ako si ti ovako nepopravljiv romantik za smislom života, verovaćeš kao i ja da jeste), ali definitvno je bila ključ života, za koji ću kasnije shvatiti da se zove moć namere i odluke.
Kasnije, kada god bi mi neka situacija delovala kao moguća da sklizne sa puta i kada god bi krenula bujica misli, ja bih stvorila Pariz u sebi.
- Taj momenat da ne znam kako će se desiti, pa nije ni fer da važem u lošiju stranu.
- Taj osećaj odluke i direktno postavljene namere koje su svaki put jačale moj nervi sistem (a u suprotnom pre slabile)
- Taj ciklus da je tih osećaja i misli sve manje, jer ih ne hranim.
- To prepuštanje nečem više od mene, da sklizne sa puta sve što nije moje i stvori se prostor za sve što jeste.
I ta zahvalnost za sve što imam, jesam i živim kao nepobitno sredstvo u,
pa bilo kojoj situaciji.
Zagrljaj,
Aleksandra
