Juče sam sedela sa prijateljicom na kafi. Bila je još jedna od onih ženskih večeri: dugi razgovori o smislu, filozofija, život, univerzum…
Dotakle smo se teme kontrole i ono sa čime sam mogla da poetiram razgovor jeste da otpuštanje kontrole daje životu potvrdu da mu verujemo.
Sećam se na početku svog učenja toliko sam se trudila da održim mir, da je počelo sve da mi smeta. Toliku kontrolu sam želela nad tim savršenim mirom, da je postao sve samo ne mir.
Onda sam došla do jednog toliko moćnog preokreta.
Za nekoliko stvari u životu volim da kažem da mi jesu promenile život i ova je definitivno jedna od njih.
Volim da razmišljam o životu kao odnosu koje imam sa ljudima oko sebe.
Da li je taj odnos podržavajuć? Da li je pun ljubavi i poverenja? Ili je pak toksičan, zategnut, manipulativan, ako ja tebi – onda ti meni, ograničavajuć, sa previše nepotrebno truda i energije?
Negujem ovakav način bivanja za sve u svom životu, preko odnosa sa bliskim ljudima, sa životom, novcem, biznisom i sa sobom.
Sve su to odnosi.
O tim aspektima uživam razmišljajući kao da je to osoba sa kojom sam nekoj vrsti odnosa: kako joj se obraćam, šta pričam o njoj, šta pričam njoj, kako se ponašam u tom odnosu, koliko mi takav način života služi o tom odnosu? Kako bi izgledalo da je taj aspekt stvarno osoba? Šta bi mi rekla? Da li bi ostala u tom odnosu? Da li bi uzvratila ljubavlju, sigurnošću, obiljem?
Ako si u odnosu koji je pun topline, ljubavi, podržavajuć, teče… Tebi je tu lepo, želiš ostati, biti i pružati nazad istom merom, ako ne i jače.
Ovo je jedna filozofija koja je meni promenila život.
Verujem da će ti služiti.
Zagrljaj,
Aleksandra
