Postoje neki leveli života posle kojih nema nazad.
Možda i kad um krene da se igra sa tobom, pa pokuša da te nagovori da se vratiš, jer je bezbedno, ali tamo nema više nikoga.
(Šta je bezbedno, nasuprot neogračenim moguđnostima života? Uverenje.)
Nema te verzije tebe tamo koja živi u takvom okruženju i u takvoj dimenziji.
Možda ta dimenzija jeste dobra, ali postoji još nešto bolje. Za današnjim ručkom otvorila se diskusija sa bratom o veri, o ljudima, o tome ko smo.
„Mi ljudi…“ započela sam: „Toliko smo kompleksni u načinu razmišljanja, toliko smo slojeviti u svom postojanju, da ne možemo da se uklopimo u format *ja sam takav i takav.“
Nije sve crno ili belo, ako nisi skroman onda si rasipan, ako si introvert, onda sigurno nisi ekstrovert, ako želiš više za sebe onda nisi zahvalan na onome što imaš. Uh!
Ne bih se složila.
Uverenja nam kreiraju život, a često ono ko smo zavisi od situacije, ljudi, događaja, mesta..
I valjda to pitanje ko sam ja, nas toliko muči jer uporno želimo da stavimo sebe u jedan jedini okvir, a to je nemoguće. Ne troši energiju i svoje dragoceno vreme.
I zašto bi to želeli? Meni se to čini kao konačno, prestanak slobode.
Ovih dana se dosta bavim pitanjem ko sam, ali u kontekstu:
- Koje su moje vrednosti?
- Kako ja želim da izgleda moj život?
- Kako se ja vidim u odnosu na: posao, finansije, porodicu, odnose…
- Koja verzija mene više ne postoji, a koja se rađa?
To su leveli posle kojih nema nazad, jer te nema tu više.
I to je kao spirala, koja se preliva na sve druge levele tvog života.
Posle kojih je sve samo,
bolje, jasnije, protočnije.
U svim sferama života.
Tako je život napravljen.
… Na kraju dana: „Biće po veri tvojoj.“
Zagrljaj,
Aleksandra
